Liliana Heer

<

©2003
Liliana Heer

Crveno leto
Taller de Copistas La Letra Muerta
Buenos Aires, 1997
(Sa španskog preveo: Branko Andjić)

“Dok su urlali krv i galebovi”
Efrain Hara

Kad sam napunila četrnaest godina, majka je predložila da se ubijemo; nije, ustvari, upotrebila baš te reči, beše to tek jednostavan predlog, lišen bolećivosti. Poluostrvski humor. Organsko prisustvo. Mandibula dobrostive čvrstine.

Bili smo blizu neke luke, bilo je vrućina, išle smo ruku pod ruku, kao što je običaj da se šeta u malim mestima; naša tela su bacala senku koja je ukazivala da će uskoro podne, njegova vegetalna sporost.

Izmedju ove majke i kćeri  koja sam ja tada bila, sve je delovalo kao da je previše blizu. Obratno od  onoga “Nismo imale jedna drugoj šta da kažemo” što je navelo Mersoa da  ženu koja ga je rodila zatvori u ubožnicu, osamdeset kilometara od Alžira.
Ali jednog dana iselila sam se u drugi grad, potom u sledeći, i godine su prolazile ali ne i moja ljubav prema toj ženi. Ne znam da li je privlačnost počivala u pričama ili u njenom glasu. Ton nekoga ko ima pristup  bezbrojnim svetovima bez potrebe da ih poseti. Ona je poznavala prednosti  parodije, a istovremeno je bila vešta u bliskostima. Kovač epitafa. Pravim čudom, nista cinično je nije obuzimalo. Zahvaljujući jednom uobličenom  naivnom stilu, negovala je umeće onog što je nepripitomljivo. Kao da je gledala do uzdrhtalosti, uspevajući da kao prevaru sagleda brak,  kao pustoš usedelistvo, kao tempiranu bombu sudbinu žene, kao nesmotrenost prostituciju, a zavist od satnice  - kao nešto bestidno.

U tajnosti su nabujali oponašanje tog prolaznog stava pred stereotipima i izvesno nepoverenje  u sve sem u trenutak. Podarila mi je orudje da delujem spokojno u nepredvidljivim situacijama. Pejzaž zumbula i sumpor. Odsutna nijansa sapunske opere na koju se konačno svede čak i najsvetiji ideal.

Ali vratimo se  tom rodjendanu: izmedju doka i vode  razdaljina beše samo nekoliko metara. Još mogu da naslutim zvuk  njihanja te ogromne površine o sapi brodovlja. Verujem da smo zbog sunca odložili ideju. Nijedna od nas nije pomenula strah od izdaje pod pretpostavkom da  neko spase  samo jednu od nas.

May be the sun je naziv  pesme  - čijih se reči jedva  sećam da sam  napisala – koju je jedan od mojih momaka na posletku uvrstio u blues repertoar svoje grupe.

Koračale smo po molu, ubedjene  da ćemo svakog časa skočiti, ne da bismo  sebi oduzele život – nebitna pojedinost  medju besmrtnima -  već da bismo zapečatili  jedan pakt,  inverzno rodjenje, lozinku koja će kasnije postati standard moje generacije: “Živeti opasno do poslednjeg daha”. Krv i ljubavi. Kako zamisliti da je jednu sličnu scenu režirao Žan Vigo u L´Atalante, a da je za drugu takvu bio potreban  etnički rat  ne bi li Kusturica  snimio – pod dunavskom vodom – mladjanu nevestu kako pliva u venčanici i sa cvetnom krunom.

Pamćenje palimpsesta. Dugo vremena sam mislila da je tog jutra  jednoj od nas palo na pamet da istavi nameru, ali nikad nisam saznala kojoj. Ponekad verujem da je ideja da se skoči bila jedna od tolikih koje su mi padale na pamet, a da je moja majka saslušala kao krotki čitalac, bez komentara ni prekora,  samo meko klimajući glavom i obraćajući mi se deminutivom.
S tri–četiri fraze  nekih pesnika, s Ničeom kao duhovnim vodjom i jednim krznenim kaputom, otišla sam da studiram u grad  sto puta veći  od onoga u kojem sam rodjena. Stvorenje od mesa. Nekoliko meseci  kasnije, posvećena u tok epohe, kad još nisu postojali legati ove prirode, opijena nebom, osetih da sam kći jedne hippie.

Blagodarena jednom apokrifnom slobodom, oscilirajuci izmedju ideološkog univerzuma permanentne revolucije i zastora meskalinske čarolije, nadrealistički sam sagledavala činjenice. Nema potrebe dodavati anegdote: ono što su drugi smatrali egzotičnim, meni je delovalo neumitnim. Kad bih govorila, moj jezik je kao makazama sekao dogadjaje, u bronhijalno stablo umetao malenkosti, tako da je ono rečeno takodje bilo ono neispričano, nadenuto  ili zakinuto, ostavljajući  u napetosti  priču, beskrajnu kao Hiljadu i jedna noć, osim što sam nameravala da pričam samo jednu noć, baš kao što sam danas  rešila da se vratim na taj nesporazum onoga May be the  sun, verna ritmu, zbrci, greškama.
Pred tom teškoćom, onom da ne mogu da iskoračim iz magle – onirične, prozirne, fluidne i zadrte logike -, odlučila sam se da ograničim njenu prirodu umetanjem podataka kulturološkog kova. Trebalo je da se isprečim pred svedočanstvom mojih ispada, da pretvorim  paradoksalno u dokučivo.
Polako - kao neko ko poseduje dva diskurza, jedan sirov a drugi  kuvan - onaj sirovi se na tihoj vatri pretvorio u  meso moje proze. Mršavo meso, lišeno krila. Salamura u sintaksi. Blejk je govorio: “ Onaj ko želi a ne deluje, radja pošast.” Adadjo koji, jednom vraćen na kej, osudjuje izbegavanje. Kao da je bilo nepovratnih oluja. Kao da su  uspavane žudnje imale  zgusnutost jedne smetnje, jedan pipak – barnacle -, sprečavajući da se napreduje kroz noć, kroz pošast, da se nahrane svoje kraste i da se klupko saučešća i bagatele nagna na vibracije u škrinjama. Tog jutra, mora da nas je  privukla druga tema jer smo izišli iz  luke  u potrazi za nekom pločom Kurta Vajla i mojim poklonom. 
Kao ljubitelj mačaka, iako je bilo leto, odabrala sam bez oklevanja. Nisam htela parčiće. Imala sam potrebu da vidim komad  iz kojeg će skrojiti moju bundu.

– Felis Pardalis -  reče krznar vadeći iz jedne bele kese krzno ocelota. Krzno je

pokrivalo, dosežući do struka, jedva  grudi i ledja. Obećao je da će mi dati šape i rep. [ta će mi?

– Nikad se ne zna – začuh ga kako govori mojoj majci.

Zamislila sam jedan prsluk – rukave štrikane od vune – da bi se ta životinja spojila sa mojim životom kao što se himen  pripaja uz sluznicu. Žice gde usta spavaju.
Krznar je počeo da prigovara zbog ekscentričnog ukusa. Ubrzo ćeš da se pokaješ! i pošto sam tvrdoglavo insitirala da mi uzme meru,  najzad pristade  da  mi proda i jednu lutku.

Kad sam posle dve nedelje otišla kod krznara da podignem svoj poklon, ona nije mogla da podje sa mnom jer je bila u čekaonici lekara specijaliste za nedijagnosticirane bolesti. Onaj tip lekara  koji utemeljuju svoju efikasnost na isporuci pacijenta. Mnogo reči i neizvesno vreme zakazivanja. Mozda nije znala, kao ni ja, ali smo obe zacelo  sumnjale da ju je taj čovek zavodio svojim nagadjanjima. Verujem da se moja naklonost prema pshioanalizi  temelji na tom guruu, mešavini arheologa i detektiva duše.
S oskudnim prostornim iskustvom, moje tumaranje se odužilo preko sedam uveče. Nosila sam bundu  u jednoj kutiji a telo poluotpakovano, tako da sam zauzela dva sedišta kad sam ušla u  bioskop.
Nepokretna kamera. Paražnjenje melodrame. Čista optička situacija. Slika vreme. [iroki kadrovi eksterijera. Prazni, antipatični, proredjeni  prostori. Rastopljeni jednostavnim rezom. Tu negde oko sredine filma nisam više mogla da odolim iskušenju da obučem lutku. Ulje na vatru. Oči namagnetisanog kamena. “Jedna tačka vredi više od ljudske figure”, priznao je Kandinski. Čarolija iluminista?  Ko se usudjuje da  porekne legendu o rumenim delfinima?  Ljubazna samoća, dojilja  fanthomes –a,  smeje se , leti bez žurbe.
Davali su neki japanski film u kojem su sinovi prezreli  svoga oca. Oče nas, iže nijesi na nebesi. Videli su ga kako se, bojažljiv i smeran, prenemaže i uvija  pred svojim šefom kad god bi ga sreo na železničkoj stanici. Deca nisu imala pojma o vlasti. Bila su neposredna, dobronamerna, razložna. Nisu razumela  motiv  zbog kojeg se odrastao čovek tako  preobražavao.

– Mi idemo u školu zato što moramo. Zašto ti povijas glavu pred Ivasakijem?
– Jer  on rukovodi preduzećem u kojem radim.
– Treba samo da postaneš rukovodilac.
– Ivasaki me plaća.
– Nemoj da prihvatiš. Plati ti njega i neka on radi.

Zahvaljujući dirljivoj trpeljivosti, posle  niza peripetija, porodična harmonija je ponovo uspostavljena. Samsara, rulet lošeg stanja za dobar život.

Luka, krznara, bioskop i čekaonica – u koju sam se strahujući vratila jer je film trajao mnogo duže nego što sam predvidela – behu na sat vremena od mesta u kojem smo živeli.
Kad sam stigla u ordinaciju, lekar  je još uvek primao. Vrata-paravan su se otvarala prema vrtu pružajuci iluziju svežine. Zakašnjenje oprošteno. Stidljiva učenica s podignutom rukom. Pokušala sam da zamislim ordinaciju ali nisam mogla. Sve što se moze zamisliti je   zgrušavanje. Bolje ne misliti. Nedovršena pesma. Da vidimo, da vidimo, nešto što odvraća pažnju. Obrnuti mit ljupkosti. Ima ovde nekih časopisa... Većina clanaka se odnosilo na bol predsednika. Mise, statue, odavanja pošte. Božić bez Evite, tuga u masama  koje su putovale u ]apadmalal, Bariloće, Rio Tersero. Karavani siročadi, narodna žalost.

– Ovo su časopisi stari dve godine. Da nemate neki novi – upitah sekretaricu.

Tek u tom času mi saopšti da je moja majka već bila otišla.

Beše noć; zagrlivši lutku, s ogromnom  kutijom, sad takodje raspakovanom, krenuh  prema krznari znajući da je zacelo već bila zatvorena. Boja se razvija u pomrčini. Pokušala sam da odagnam jednu po jednu misli koje su me saletale. Ragovarala sam sa tim projektilima, počela sam da ih dezaktiviram. Za svaki napad po jedna odbrana sve dok se nisu namnožili,  pa reših da dignem ruke od borbe. Ustreptalost, znoj pod pazuhom maloletnice zatečene noćnom tamom. Došao je mlaki čas kravljenja. Ne želim da me opet dotakne. Učinio je to pod izgovorom da uzima meru. Santimetarsko opravdanje. Oči iznad očiju. Tako ozbiljan, kao sudija. Tu i tamo po neka rečenica. Zrno groždja u ustima, obljutavelo.

– Ove cure veruju da su tako važne. Tvoja majka je mnogo lepša.
– Znam.
– A ko je vas naučio da lažete?
– Nemojte joj tako popuštati, gospodjo.
– Danas...
– I tako ti je, dakle, danas rodjendan?

Promena taktike. Struka: majstor dodira. Ukus na domak ruke.

Predjoh na drugu stranu ulice za slučaj da je krznar još bio pred svojom radnjom.
Skerletni uzdah. Morala bih da se molim da stoji tamo, a ja prelazim na drugu stranu ulice.  Umeće  ravnoteže  snaga. Da li bi ga vlažno pazuho nagnalo na podjednaku privlačnost? Nešto je rekao kad mi dade lutku. Držao ju je u ormanu  kraj senovite ostave. Želeo je da podjem za njim. Stari uvek igraju  na istu kartu. Imam bogato iskustvo u tom pogledu: nema drugog očinstva sem nezakonitog.

– Da li bi volela da budeš moja lutkica?

Bez odgovora.
Sa žaljenjem je ustanovio da prsluku ne treba nikakva popravka.

– Zbogom, zbogom.

Nije mogao da me zadrži.

– Strašno, zaboravio sam da ti dam restlove!
– Ne želim ih.

Neonska reklama je bila upaljena. Okolne radnje i lokali su  bili zatvoreni. Nikakvog znaka. Malo ljudi. Veliki gradovi imaju veoma stroge običaje, hoda se po pešačkim zonama ili po šetalištima duž obale.
Odjednom osetih posebno zadovoljstvo. Imala sam utisak da sam do tada živela  na nekoj  beskrajnoj traci manje-više predvidljivih zbivanja, jednoj statičkoj traci gde je vreme bilo lančano. Te noći, naprćena jedinim predmetima  koje sam želela da imam, razbila sam  kolo, sticala razmere sopstvene ličnosti, nesputana kao uvek što sam bila, ali sada oslobodjena od obmane da imam pratnju.
Jednog dana ću sebe da povedem daleko veoma daleko. Lirski tren smesta razbijen saletanjem tela. Cvet  hibiskusa. Nelagodnost preživljavanja.
Da sam pobegla iz  internata, tražili bi me. Fotografija  na zidovima. Planirati bekstvo je  pustolovina, izgubiti se, to je glupost. Da se ne zaboravi tiranija. Tako brzo su se vratili projektili? Nešto se promenilo, sada ja napadam. Ona će takodje biti uznemirena. Napetost. Božićnja pesmica iskušenja. Kaleidoskop. Znatiželja ljubavi. Kakav li je njen strah?

Vratila sam se sama poslednjim noćnim autobusom. Trebalo mi je dugo vremena dok sam stigla do stanice, na mesto kuda je trebalo da podjem kad mi je sekretarica  rekla da je majka vec bila otišla. Planine onog što je trebalo? Ne, tek pahuljica, snežna pahuljica. Tašta i neizbežna taština. Žudnja da se raste. Mudrost zavisnosti. Sneg  po prečkama tvog kaveza: Felis Pardalis. Biće itekako vremena da se ode. Tragična svetlost. Ptice počinju da slave bol. Jedino u otsustvu  krvnih veza, pre jednog vremena van vremena, zupčanik koji hrani i truje zagrišće vitlo dok ne smrvi zatočeništvo.

Stanica je bila krcata preplanulih regruta, pocrnelih od obaveznog sunca. Izraz pozornosti, besmisao u utrobi.

Stanica je bila krcata regruta  koji će potom postati likovi. Anatomija sudbine, čelik i med, suptilni prelazi. Po jedna povest za svaki lik: Huan Krus kopa jamu i  umire s onom prolaznom serćom po imenu sladostrašće.

Žedna i raščupana. Mrtva umorna, trapava i zbunjena. Bez erotskog iskustva ni ikakvog mehanizama te vrste. Snabdevena samo divotom jednog lica što gleda pravo, ali ni jednog časa žrtva srodnosti ni poroka klase, pridjoh šalteru za prodaju karata i  sačekah.
Neko je shvatio da sam se izgubila, neko je platio moju kartu.
Jedan neproračunat postupak: spavati. Ne na usnama pesnika, vec na grudima vojnika koji je imao stidne vaši medju obrvama. Kleo se da je ono objašnjenje  sa-genitalija-na- genitalije još jedna puritanska izmišljotina. Andjeli prenose zarazu.
Moj spasilac me je probudio uoči samog dolaska. Živeo je blizu puta, u seljačkoj porodici. Spustio je lutku i  stavio je na sedište. Otmenost se ne improvizuje. Jedno korisno upozorenje: Ostani budna.
Mnogo godina kasnije, vojnik se pretvorio u Leopolda: u sina  ratara i  maloumnice. Leopoldo će koristiti moju bundu kao vezu za priču o jednom dvoboju. Bela odeća, pištolji, svedoci. Dva ozbiljna lica na udaljenosti od dvanaest metara. Nije naročito bitno da se ljubavnici uključe u neku vrstu budućnosti.

Predjoh preko trga rešena da ne dajem objašnjenja. Onemeli zvonik. Imala sam potrebu da sakrijem, ne da lažem. Pogled u zemlju. Tišina. Bili su još uvek viši, jači. Na videlo izlazi  pravo gospodara. Oni su bili u pravu. Vikali su svoju nemoć. Nikad ih nisam videla tako  udružene: bandoglavi, slabi, tudji.  Ponos samostana  Hutteldorf. Popis  kazni mi je pobudio nežnost. Minimalno poštovanje za impotenciju izgubljenog kraljevstva. Pitaju i odgovaraju: plašljivi, krajnje krhki. Pitaju i odgovaraju, ne slušaju, sve što čuju čini im se  smišljeno da ih nagna na patnju.
Ona je pokušala da to izbegne, išla je ulicama tražeći me. Bila je na stanici, u krznari, u paklu. Nije mogla da veruje: bila je sama, zastrašena. Umesto da sačeka, radije me je tužila. Govorila je s mojim ocem, rekla je da sam pobegla. Tužna prepredenost. U sličnoj situaciji ja ne bih učinila isto. Primala je ono što se nije usudjivala da mi traži, neveru: da se izvinim, da lažem.
Čime se može opravdati tužakanje? Ne ubija se čovek kao vuk. Bilo bi lakše optužiti krznara. Ponoviti lov: Nemac-Jevrejin-rasa-degenerisanost.
Baš kod te misli moja ruka se setila pokreta gužvanja filmskog programa. Nisam želela da dokažem ništa. Elementarni glagoli. Dodje mi u sećanje slika Dece  Tokija. U to doba još uvek nisam vladala veštinom da uhvatim bezdane posledice majušnih postupaka.

Text published in Antología del cuento argentino contemporáneo, edited by Svetovi, Novi Sad, Yugoslavia, 2001, selection by Liliana Popovic and Branko Andjic.